Andrićeva nagrada jeste književno priznanje koju dodeljuje stručni žiri za najbolju pripovetku, ciklus ili zbirku pripovedaka, objavljenu na srpskom jeziku u prethodnoj godini. Nagradu dodeljuje Zadužbina Ive Andrića, na osnovu testamentarne volje autora. Obaveza žirija je da se obazire na dostojanstvo Andrićevog dela, a mandat članova se menja na tri godine.

Nagrada se dodeljuje 10. oktobra na dan rođenja Ive Andrića, u prostorijama Zadužbine. Nagrada se sastoji od povelje i novčanog iznosa, koji se menjao tokom godina.

Prva nagrada dodeljena je 1976. godine Dragoslavu Mihailoviću za knjigu Petrijin venac. Nagrada nije dodeljena za 2010. godinu, pošto su članovi žirija smatrali da nijedan pisac nije zaslužio priznanje, uprkos tome da je bilo kvalitetnih dela. Tadašnji žiri je radio u sastavu: predsednik žirija Aleksandar Gatalica, Mihailo Pantić i Slobodan Vladušić.

Poslednji dobitnik ovog priznanja je Srđan Tešin za zbirku priča Crna Anđelija i druge zverske priče.

Zanimljivo je da je aktuelni laureat NIN-ove nagrade Darko Tuševljaković osvojio i Andrićevu nagradu Hangar za snove (2022).

Knjige sedam književnica krasi pečat ovog značajnog priznanja, i to: Svetlana Velmar-Janković Dorćol (1981), Milica Mićić Dimkovska Odmrzavanje (1991), Vida Ognjenović Otrovno mleko maslačka (1994), Ljubica Arsić Maco da l’ me voliš (2005), Ljiljana Dugalić Akt (2007), Mirjana Pavlović Trpeza bez glavnog jela (2012) i Jelena Lengold Raščarani svet (2016).

Ivan Radovanović